Šta je ljudima … – mr. Salih-ef. Indžić

خرج أبو داود: كان النبي صلى الله عليه وسلم ، إذا بلغه عن الرجل الشيء ، لم يقل: ما بال فلان يقول ؟ ولكن يقول : مابالأقوام يقولون كذا وكذا.

Ebu Davud u Sunenu bilježi da Poslanik, kada do njega dopre vijest da je neko nešto rekao, nije govorio: “Šta je tom i tom pa tako govori”, nego bi rekao: “Šta je ljudima pa tako govore”.

Povodeći se tom metodologijom, pitamo se šta je ljudima pa od stotina scenarija u Čitanku za osnovnu školu stave onaj dio gdje je psovka Boga! Valjda da se dožive umjetničke slobode. Šta je ljudima, pa najviše nominacija za oskara imaju filmovi koji tretiraju životne priče homoseksualnih parova!? To je sad u trendu, cool. Pravilo je: što kontroverznije – to bolje i isplativije.

Šta je ljudima? Na stranu to što svašta radi – čovjek još očekuje Allahovu zaštitu, pokroviteljstvo nad tim (ne)djelima. Ne kaže: “Bog mi dao to i to, trebam iskoristiti na pravi način.” Upravo to onaj siromašni brat savjetuje bogatom u suri Kehf: “‘A zašto nisi, kad si u vrt svoj ušao, rekao: ’Mašallah! – moć je samo u Allaha!’ Ako vidiš da je u mene manje blaga i manje roda nego u tebe’.” (Al-Kahf, 39.)

Savjet je uslijedio nakon što on ulazi u vrt svoj “nezahvalan Gospodaru svome na blagodatima, govoreći: ‘Ne mislim da će ovaj ikada propasti, i ne mislim da će ikada Smak svijeta doći; a ako budem vraćen Gospodaru svome, sigurno ću nešto bolje od ovoga naći.’ (Al-Kahf, 35.-36.)

Ne vjeruje u osnovne postulate vjere, ali se uprkos tome drznuo da od Gospodara očekuje nagradu!

Čini najveći grijeh – širk, zaniječe Sudnji dan i, koje li ironije, očekuje da bude nagrađen „ako se Sudnji dan ipak desi“. A širk doista jeste najveći grijeh:

عَنْ عَبْدِاللَّهِ بْنِ مَسْعوُدٍ قَالَ: قُلْتُ: يَا رَسُولَ اللَّهِ أَيُّ الذَّنْبِ أَعْظَمُ ؟ قَالَ: أَنْ تَجْعَلَ لِلَّهِ نِدًّا  وَهُوَ خَلَقَكَ. قُلْتُ: ثُمَّ أَيُّ ؟ قَالَ: أَنْ تَقْتُلَ وَلَدَكَ خَشْيَةَ أَنْ يَأْكُلَ مَعَكَ ؟ قَالَ: ثُمَّ أَيُّ ؟ قَالَ: أَنْ تُزَانِيَ حَلِيلَةَ جَارِكَ.البخاري.

Abdullah ibn Mes'ud r.a. veli da je pitao Božijeg Poslanika s.a.v.s.: “Koji je grijeh najveći?” Odgovorio je: “Da Allahu pripisuješ druga, a On te je stvorio.” Upitao sam: “A nakon toga?” Odgovorio je: “Da ubiješ svoje dijete, strahujući i bojeći se da jede sa tobom (da ga izdržavaš).” Rekao sam: “A zatim?” Odgovorio je: ” Da počiniš blud sa ženom svoga komšije.”

Prolazim prije par dana jednom čaršijom. Veseo. Razmišljam o ljepotama, Allahovim blagodatima. Kiša se polahko spušta, ne pada. Da pada, da su kapi samo desetak puta veće – svi usjevi bi bili uništeni. Zamislite! Zato Kur'an razlikuje gajs i metar. Jedno je blagorodna kiša koja sipi i polahko natapa zemlju, usjeve, a drugo kiša kojom Allah kažnjava, čije kapi ne moraju biti od vode – mogu biti i od gline, grumenja blata i sl.

Razmišljajući tako o Allahovim blagodatima i promatrajući kapi kiše prolazim pored jednog salona zabave – čujem neki mladići igraju bilijar. I uz to griješe da Bog sačuva! Čovjek se u tom momentu sledi. Gotovo svaki dan čujemo najgoru moguću psovku. Mislim da je i u bivšem, prijeratnom društvenom sistemu toga bilo manje. Ma, čini mi se ni mušrici to nisu radili. Jesu činili širk, i zbog toga Uzvišeni kaže da gotovo da se nebesa raspadnu:

و قالوا اتخذ الرحمن ولدا. لقد جئتم شيئا إدا. تكاد السماوات والأرض يتفطرن منه وتنشق الأرض وتخر الجبال هدا.أن دعوا للرحمن ولدا . وما ينبغي للرحمن أن يتخذ ولدا. إن كل من في السموات والأرض إلا آتي الرحمن عبدا. لقد أحصاهم وعدهم عدا.  وكلهم آتيه يوم القيامة فردا.

Oni govore: “Milostivi je uzeo dijete!’ Vi, doista, nešto odvratno govorite! Gotovo da se nebesa raspadnu, a Zemlja provali i planine zdrobe što Milostivom pripisuju dijete. Nezamislivo je da Milostivi ima dijete, ta svi će oni, i oni na nebesima i oni na Zemlji, kao robovi u Milostivog tražiti utočište! On ih je sve zapamtio i tačno izbrojio, i svi će Mu na Sudnjem danu doći pojedinačno.” (Merjem, 88.-95.)

Oni su Mu pripisivali dijete, a šta se danas radi? Psuje! Ima li goreg postupka?! Kako možeš, bolan ne bio? Kosmos se trese od tvog govora!

Kako ćeš doći pred Gospodara? Kod koga ćeš naći utočište? Ili misliš kao i onaj iz sure Kehf: “Mislim da neće doći Sudnji dan…”

I još očekujemo blagodati!? Kako? Kako kad Uzvišeni kaže: “I izbjegavajte ono što će dovesti do smutnje koja neće pogoditi samo one među vama koji su krivi, i znajte da Allah strašno kažnjava.” (Al-Anfal, 25.)

Kako kad Poslanik, s.a.v.s., veli:

والذي نفسي بيدهلتأمرن بالمعروف ولتنهون عن المنكر أو ليوشكن الله عز وجل أن يبعث عليكمعذابا من عنده ثم تدعونه فلا يستجابلكم.

“Tako mi Onoga u čijoj ruci je moja duša ili ćete naređivati dobro a odvraćati od zla, ili će vam Allah poslati kaznu pa ćete Ga moliti a on Vam se neće odazvati.” (Tirmizi – hasen)  

Pitam se da je bilo dovoljno proći pored tog salona zabave i u srcu prezirati njihov postupak. Može li se, objektivno, šta više, ali da poluči rezultate?

Što nas, onda, čudi da svaki dan čujemo za novi zemljotres? Pa, Uzvišeni Allah za postupak mušrika koji Mu pripisuju dijete veli: “Gotovo da se nebesa raspadnu, a Zemlja provali i planine zdrobe…” Što nas čudi da nakon skoro 200 godina proradi vulkan na Islandu i njegov pepeo pravi haos u avio-prijevozu. Bacao pepeo jedanaest kilometara uvis! U osam država obustavljen avio-saobraćaj. Bolan ne bio, zemlja se buni, zemlja reaguje! Ne poričem znanstvena obrazloženja kako dolazi do zemljotresa, vulkana i sl. Ali, zar Allah nije kadar da spriječi sve, da od nas odagna nedaće? Pa zar sadaka, dobročinstvo ne produžava život, zar dova ne otklanja nedaću??

لاَ يَرُدُّ الْقَضَاءَ إِلاَّ الدُّعَاءُ، وَلاَ يَزِيدُ فِي الْعُمْرِ إِلاَّ الْبِرُّ.

Poslanik, s.a.v.s., veli: “Određenje ne može spriječiti ništa osim dove, niti išta može život produžiti, osim dobročinstva. (Tirmizi, Hakim – hasen)

Opasnost je da budemo od onih kojima dova neće biti uslišana, a to su oni, kao što rekosmo, koji ne podstiču na dobro i ne odvraćaju od zla,  kojima je svejedno šta se radi. Šta možemo uraditi već sada? Učiniti za sebe bar teobu, zamoliti Allaha da sačuva nas i naše porodice i, kada čujemo teške riječi od kojih se nebesa tresu – bježati odatle koliko nas noge nose!

Molim Allaha da nas sačuva zla zavidnika, teških griješnika, nevjernika… Amin!

—————–

Mi često imamo jako pogrešnu percepciju koja se slikovito može predstaviti slijedećim riječima: “Uh, izvini efendija, ja opsovah.” Ko biva, uredu je to, samo da ti nisi bio tu. Nemoj se ti ustručavati efendije, dabogda efendija nikad ne bio tu kad naumiš tako nešto uraditi, ali, brate i sestro, ostavi taj i svaki drugi ružan postupak zbog sebe! Navući ćeš grijeh na sebe, pa ode u helać. Pročitajte u prijevodu kako završi onaj bogatiji brat i sure Kehf: ”I propadoše plodovi njegovi i on poče kršiti ruke svoje žaleći za onim što je u njega utrošio – a loza se bijaše povaljala po podupiračima svojim – i govoraše: ‘Kamo sreće da Gospodaru svome nisam smatrao ravnim nikoga!’ I nije imao ko bi mu mogao da pomogne, osim Allaha; a sam sebi nije mogao pomoći. Tada može pomoći samo Allah, Istiniti, On daje najbolju nagradu i čini da se sve na najbolji način okonča.” (Al-Kahf, 42.-44.)

Jeste li se pitali čemu Poslanikova, s.a.v.s., preporuka da se sura Kehf uči svakog petka? To je svaki put iznova prisjećanje na događaje objavljene u njoj i uzimanje poruke. Osvježivanje pamćenja, da ne izblijedi…

Nemojmo biti nemarni prema Allahovim blagodatima, zahvaljujmo na njima. Jer, čudan je život. Svari se začas iz temelja promijene. Pakost, zloba, nezahvalnost vrate se kao bumerang. Jedna lijepa hikaja nam kazuje da je neki čovjek sjedio sa svojom suprugom i večerao, kad na vrata pokuca prosijak tražeći od čovjeka da mu šta udjeli, da ga nahrani. Dotični ga otjera uz uvrede i vrati se sofri. Nakon izvjesnog vremena došao čovjek u tešku materijalnu situaciju, brak se zakomplicirao, razveo se od žene, ona otišla svojima… Prošao izvjestan period, žena se ponovno udala, imala skladan brak. Jedne noći večera ona sa tim drugim suprugom – za sofrom lepine i pečena piletina. Neko pokuca na vrata, tražeći hranu. Suprug joj reče: “Odnesi mu i hljeba i mesa, nek’ čovjek jede. Udjeli mu od onoga što nam je Allah podario.” Žena ode i ubrzo se vrati plačući. “Šta je bilo, šta te rasplaka?”, upita suprug. ”To je”, veli žena, ”bio moj prvi suprug”. I ispriča mu šta se desilo prije mnogo godina – kako je otjerao i uvrijedio prosijaka. Na to čovjek zaplače. “Zašto sad ti plačeš?”, upita supruga. ”Vallahi, ja sam bio taj prosijak kojeg je on otjerao!”, odgovori on.

Je li nagrada za dobro išta drugo do dobro? Čini dobro i vratit će ti se. I obratno… Molim Allaha da nas sačuva zla, oprosti ružne postupke i uvede u društvo poslanika i dobrih robova. Amin!